Podunavski i Moravički okrug - Smederevo i Čačak

Mart 2014.

Smederevo se nalazi na raskrsnici panevropskih koridora, “Koridora 10” - železničkog i drumskog, odnosno autoputa i “Koridora 7”, reke Dunav.

Na raskrsnici je i energetskih koridora, jer se u Smederevu ukrštaju dalekovodi hidroelektrane “Đerdap”, termoelektrane "Nikola Tesla" iz Obrenovca, kao i dva republička gasovoda, što je jedna od razvojnih prednosti grada u celini, njegove privrede, posebno industrije. Investicioni i privredni potencijali tog lučkog grada su ogromni. Pogodnosti koje nudi Smederevo u geografskom smislu, kao i preduzimljivost lokalne samouprave, sve više privlače domaće i strane investitore. Jedna od poznatih privrednih priča vezanih za Smederevo je i proizvodnja čuvenog šporeta "smederevac", koji se radi u više varijanti u firmi "Milan Blagojević". Lokalnoj samoupravi prioritet je izgradnja industrijske zone i luke - najveće u regionu. U luci Smederevo, poslednjih godina, u proseku, pretovari se sedam miliona tona, što je trostruko više od godišnjeg pretovara u crnogorskoj luci Bar. U saradnji sa Saobraćajnim fakultetom u Beogradu, urađena je Studija robnih tokova u luci Smederevo, prema kojoj bi kapacitet buduće smederevske luke mogao da iznosi više do 20 miliona tona. Izgradnja luke Smederevo, primamljiva je investitorima iz više zemalja. Interesovanje za ulaganje već je pokazala bečka luka, kao i neki ruski investitori. Povezivanje industrijskih centra, Smedereva, Regenzburga i Beča, koji leže na Dunavu, svakako bi doprinelo razvoju lučkog i robnog transporta u okviru EU. Smederevo ima realnu šansu da napravi luku na Dunavu, koja će narasti u regionalno značajnu luku, imajući u vidu da je kapacitet najveće jadranske luke Kopar 9,5 miliona tona.

Smederevo ima potencijale i za uspešan razvoj agrara, posebno voćarstva. To je jedini grad u Evropi, koji ima istoimenu sortu grožđa. Nisu zanemarljivi ni njegovi turistički potencijali. U poslednjih nekoliko godina, u ovom gradu niklo je više malih hotela i pansiona, a tu je i istorijsko nasleđe vezano za tvrđavu. Postoji 16 proizvođača vina, čiji su proizvodi već prepoznati od strane vrhunskih restorana i hotela. U poljoprivredi, ovaj grad ima izuzetno razvijana dva sektora. Jedan obuhvata voćarske proizvode u šumadijskom kraju, dok se drugi odnosi na ratarstvo sa povrtarstvom u moravskom kraju, gde se zahvaljujući blizini reke uzgaja paradajz, sa najvećim procentom kalijuma u Evropi. Pored izrazite poljoprivrede i industrijske proizvodnje, Smederevo ima mogućnost da, kroz kulturna dešavanja, široj evropskoj populaciji, koja je i ljubitelj istorijskog turizma, ponudi i srednjovekovnu tvrđavu, jedan od simbola grada. Takođe, prisustvo na Dunavu omogućava da se "zaustave bele lađe" i turistima pokažu svi potencijali tog grada. Vinski grad je svojevevrsna svetkovina vina i grožđa, koja je prvi put otvorena u okviru programa Smederevske jeseni. Atraktivni festival vina, takmičarskog je karaktera i okuplja vlasnike vinarskih podruma iz Smedereva i okoline koji posetiocima nude svoje proizvode. Pod nazivom Vinski grad, ovaj etnokutak sa svojevrsnim bačvama u obliku kućica ima svoje uličice, koje nose imena vina po kojima je ovo podneblje od davnina čuveno.

U trećem veku nove ere, rimski car Marko Aurelije Prob, zasadio je prve čokote vinove loze na Mons Aureusu, Zlatnom brdu iznad Orašca, na samom priobalju Dunava, zatim na području Jugova, Reduta, Ćirilovca, na padinama Petrijevskog potoka i svim ostalim, za vinovu lozu blagorodnim terenima. Jedan od najpoznatijih smederevskih vinogradara bio je knez i vladar Srbije u prvoj polovini devetnaestog veka Miloš Obrenović, koji je na lokalitetu, danas poznatom kao Plavinac, uzgajao plemenitu vinovu lozu. Smederevo obeležava 110 godina od prvog sajma vina, a valja reći i to da je 1909. godine osnovana Smederevska vinogradarska zadruga. Kućice u Vinskom gradu su izgrađene od autentičnih bačvi i buradi starih nekoliko stotina godina, koje su istovremeno i izložbeni eksponati. Bajkoviti izgled, arhaični materijali i tehnike koje su korišćene prilikom adaptacije "objekata" oživljavaju pred očima posetilaca deo vremena gotovo izgubljenog u istoriji. Namera je grada da doprinese revitalizaciji vinograda i povećanju proizvodnje vina na ovom, za gajenje vinove loze, "Bogom danom" području. Grad Smederevo želi da vrati epitet čuvenog vinogorja, brend "Smederevka" i reputaciju vrhunskih proizvođača vina. Otvaranje Vinskog grada je još jedan korak napred u tom nastojanju.

Ministarstvo kulture je izdvojilo 20 miliona dinara za rekonstrukciju Smederevske tvrđave, koja je svrstana među prioritete jer se nalazi na preliminarnoj listi svetske baštine UNESCO-a. Od tih sredstava najveći deo nemenjen je za ispravljanje „Đurđeve kule“. Reč je o kuli 11, koja je deo velikog grada oko dvora despota Đurđa Brankovića, podignuta u periodu od 1430. do 1439. godine. Kula teška pet hiljada tona i visoka 25 metara, oštećena je pre 60 godina tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine. U cilju sprečavanja njenog rušenja i povećanja bezbednosti posetilaca, doneta je odluka da se izvede složen građevinski postupak vraćanja kule u prvobitno stanje. Kula se nalazi na Varoškom bedemu na ulazu u tvrđavu, zbog čega je potrebno da se rekonstrukcija izvede u što skorijem roku. Postupak je složen jer je neophodno da se prvo izvrši sondiranje terena. Naime, prvo će biti ukopane tri sonde na dubini od oko 6,5 metara gde se nalazi temelj, kako bi se utvdilo gde je nastao prelom kule. Posle statičke sanacije predstoji pomeranje kule iz osnove u rasponu od dva metra, što je izuzetno komplikovan proces. Vraćanje kule u vertikalu obaviće se pomoću hidraulike i čeličnog prstena koji će opasati kulu. Očekuje se da će posle tog složenog zahvata Smederevska tvrđava postati bezbednija, ali i zablistati starim sjajem.

(5. mart 2014.) FINCI ULAŽU U SMEDREDEVO Predstavnici finske kompanija "PKC Wiring Systems Oy" i opštine Smedreevo potpisali su ugovor o iznajmljivanju hale za proizvodnju kablova za autoindustriji, u gradskoj industrijskoj zoni. Grad Smederevo se obavezao da izgradi halu površine 20.000 metara kvadratnih i iznajmi je Fincima na deset godina po ceni od 3,2 evra po metru kvadratnom. Vrednost finske investicije iznosi oko sedam miliona evra i obezbediće zapošljavanje 1500 radnika. Treutno radi 40 radnika a u prvoj investicionoj fazi posao će dobiti još 300 radnika.
"PKC grupa" iz Finske je, nakon potpisivanja Memoranduma o razumevanju, koji je potpisan u oktrobru prošle godine, saopštila da je donela odluku da otvori fabrika za proizvodnju kablovskih sistema u Smederevu i asortiman nove fabrike potrebe kupaca u Evropi. će biti u službi zadovoljenja potreba postojećih i potencijalnih novih kupaca kompanije u Evropi. Nova fabrika će doprineti povećanju konkurentnosti PKC-ovih proizvoda i usluga. Cilj je da se transfer proizvodnje iz postojećih fabrika kompanije u Evropi izvrši u novu fabriku u Srbiji tokom 2014.godine.

(9. februar 2014.) NEMAČKA POMAŽE VODOSNABDEVANJE SMEDEREVA Nemačka je izdvojila ukupno 7,1 milion evra za poboljšanje vodosnabdevanja Smedereva i okolnih sela, a više od polovine sredstava bila je donacija. Okončanjem radova snabdevanje Smedereva i 27 okolnih sela vodom za piće biće znatno sigurnije, a istovremeno će se smanjiti gubici u celom sistemu i znatno poboljšati nivo usluga. Donaciju ukupne vrednosti od 88 miliona evra koristi 13 gradova iz Srbije. Kako kažu iz nemačkog Saveznog ministarstva za privrednu saradnju i razvoj, korist od zajedničkog programa vodosnabdevanja ima više od 640.000 građana širom Srbije. Programi su se pokazali značajnim i za razvoj javnih preduzeća vodovoda, a ovakvim aktivnostima Srbija pravi značajan korak ka Evropi. Nemačka je od 2000. goodine pružila više od 1,5 milijardi evra pomoći, i po tome je najvažniji bilateralni donator Srbije. Pored toga, Nemačka učestvuje i sa dodatnih 825 miliona evra pomoći kroz programe Evropske unije.

(30. oktobar 2013.) Kompanija „Jetoil Srbija“ otvorila je u Smederevu najsavremenije skladište za naftne derivate, kapaciteta 25 miliona litara, u koje je uloženo preko 10 miliona evra. U planu je izgradnja jos 25 miliona litara za skladištenje naftnih derivata. Novoizgrađeni terminal u Smederevu jedan je od najboljih u Srbiji, a po karakteristikama može da se takmiči sa svim terminalima u Evropi, kažu čelnici kompanije. Nakon završene prve faze izgradnje terminala, u stalni radni odnos primljeno je 20 ljudi iz Smedereva, dok će još 50 njih dobiti posao u drugoj fazi. U „Jetoil Srbija“ apeluju na rukovodstvo „Železnica Srbije“ da ubrzaju proces povezivanja ovog terminala sa kolosekom železnice, jer je to od značaja, ne samo za ovu investiciju već i za sve ostale u Smederevu. Terminal, zasad, ima vezu preko Dunava. Ova grinfild investicija finansirana je sa 70 odsto stranog kapitala, dok je ostatak došao iz Srbije. Većinski vlasnik kompanije „Jetoil Srbija“, sa 50,5 odsto kapitala je grčka firma „Mamidoil - Jetoil Hellenik“, „Nafta AD Beograd“ ima 30 odsto vlasništva, a udeo od skoro 20 odsto ima i švajcarska kompanija „Mitan Handels".

DREVNA CRKVA IZ 10 VEKA U smederevskoj tvrđavi završena je konzervacija i prezentacija sakralnog kompleksa iz 10. veka, otkrivenog pre trideset godinaunutar drevnih zidina.Temelji crkvenog kompleksa spaseni su od urušavanja i nestajanja, a Smederevo je dobilo još jednu atraktivnu turističku ponudu u okviru Tvrđave. Lokalitet ima nekoliko građevina. Veruje se da je na tom mestu najpre bila podignuta vizantijska crkva, čak pola milenijuma pre izgradnje tvrđave, koja je u doba despotovine obnovljena. Tokom turskih osvajanja, srednjovekovna crkva je pretrpela razaranja i pretvorena je u džamiju od koje su Austrijanci, dolaskom na ove prostore, napravili katoličku crkvu. Zdanje su ubrzo Turci porušili, čime je okončana burna istorija sakralnog kompleksa. Arheološka istraživanja lokaliteta tokom 1981. godine dovela su stručnjake do ostataka vizantijske crkve, a na restauraciju se čekalo dve i po decenije. Radovi su započeti u maju 2012. godine i to je bio prvi pravoslavni obred u tvrđavi još od 1459. godine, kad je Smederevo palo pod tursku vlast. Unutrašnjost crkve prekrivena je  kamenim pločama. Prostor oko sakralnog kompleksa je proširen i predstavljen na prvobitnoj koti terena. Spoljni zidovi rađeni su uglavnom s ostacima cigle i kamena iz drevnih vremana, dok je za ispunjavanje unutrašnjosti korišćen kamen koji se odronio od zidina tvrđave, ali i nov autentičan materijal. Vrednost projekta premašila je sedam miliona dinara, od čega je grad dao 2,2 miliona, a ostatak je učešće Ministarstva kulture. Neposredno pre početka konzervatorskih radova na drevnom lokalitetu, arheolozi su  otkrili grob sa skeletom mlađe osobe, pored koga je nađen par zlatnih naušnica s dvoglavnim orlom, grbom dinastije Nemanjić. Još nije utvrđeno da li je reč o osobi iz te vladarske loze, ali je zbog položaja groba i vrednosti minđuša izvesno da su otkriveni ostaci nekog iz užeg ili šireg reda vladarske porodice. Interesantno je da su zlatne naušnice odolele vekovima, jer su pronađene neoštećene i mesto su pronašle u vrednoj postavci Muzeja u Smederevu.

PRONAĐEN NAKIT NASLEDNICE NEMANJIĆA Na lokalitetu Smederevske tvrđave, arheologe je iznenadilo otkriće groba naslednice kraljevske loze, gde su pronađene naušnice sa monogram Marije Paleolog, žene Stefana Dečanoskog. Arheolozi smatraju da niko ko nije bio visoka vlastelinka nije mogao da nosi ovakav nakit. Gotovo identične naušnice sa istim monogramom nađene su između Prilepa i Velesa i to su jedina dva para naušnica sa grbom dinastije nađena na ovim prostorima. Minđiše s početka 14. veka su lunulastog tipa, rađene u tehnici šupljeg livenja. Svaka je teška po 2,35 grama. Minđuše se nalaze u Zavoduza zaštitu spomenika, a nakon finog čišćenjja biće predate smederevskom muzeju. I ostaci ženskog skeleta, nalaze se u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde će biti obavljena antropološka analiza. Detaljinji pregled skeletapokazao je da je moguće da je reč o ženskoj osobi sitnije građe, a ne o devojčici. Dodatna ispitivanja utvrdiće pol i starost, uzrok smrti, a biće urađena i DNK analiza, koja bi rasvetlila poreklo vlasnice. Po grbu, sigurno je reč o nekome ko ima i rodbinske veze sa Nemanjićima, ali nije nemoguiće da je iz kuće despota Brankovića. U prilog ovim tvrdnjama, ide i rodoslov dve srpske porodice. Sin despota Đurđa Brankovića Lazar, srpski despot od 1456. do 1458. godine, bio je oženjen Jelenom Paleolog. U ovom braku, despota Lazara i Jelene ponovo su se sastale dve linije, koje potiču od sinova Stefana Nemanje. Toma Paleolog, otac Jelenin, bio je čukununuk kralja Srbije Stefana Dečanskog i po toj liniji ona je potomak Nemanjića i bila je srpske kraljevske krvi. Takođe, Lazar Branković, preko prababe Milice, daleki je potomak starijeg sina Stefana Nemanje, Vukana. Grb Nemanjića, simbol sropskih kraljeva i srpske države, predstavljen dvoglavim belim orlom preuzet je od vizantijskog grba dinastije Paleolog. Grobnica se, inače, nalazi u novootkrivenom objektu, koji ne pripada kompleksu crkvice iz desetog veka, što menja dosadašnja saznanja. Moguće da je reč o još starijem objektu od crkvice, a da bi se to otkrilo potrebna su arheološka iskopavanja i istraživanja za šta su neohodna dodatna novčana sredstva. Grupa arheologa veruje da je baš na ovom mestu nekad bila Blagoveštenska crkva u kojoj su pohranjene mošti Svetog Luke. Neočekivano otkriće moglo je da dospe u pogrešne ruke tokom mnogih prekopavanja od 1981. godine, kad je lokalitet pronađen. Na samo desetak sanitimetara iznad grobnice i kostiju, u šutu pronađena je kutija od imalina. To znači da je neko kopao neposredno iznad, ali vredno nalazište srećom je ostalo netaknuto. Na ovoj lokaciji, do sada je pronađeno 122 grobnice. Gotovo iste minđuše nađene su u crkvi posvećenoj Presvetoj Bogorodici u Đurištu, jugoistočno od Skoplja, a otkupljene su 1953. godine za Arheološki muzej makedonske prestonice. Za razliku od smederevskih, koje su nešto manje, imaju na čeonim stranama jedan grb i jedan monogram, dok smederevske imaju u paru grb i monograme. Sam rad smederevskih je precizniji i bolje su očuvane.

U Smederevu je planirano otvaranje Slobodne zone na površini od 200 hektara i trimodalnog logističkog centra. To je velika razvojna šansa, jer bi se omogućili povoljniji uslovi za poslovanje preduzećima, kroz oslobađanje od carina i poreza na dodatu vrednost. Osim toga, otvorio bi se prostor i za lučke kompanije, koje bi se bavile pretovarom, sortiranjem i skladištenjem robe. Malo je gradova u Srbiji, koji imaju takve pogodnosti kao taj grad, za izgradnju marine za pristan brodova na Dunavu. U toku je izrada studije o kapacitetu marine i neophodnim investicijama. Posebnu pogodnost nudi pozicija marine pored Smederevske tvrđave, što omogućava razvoj rečnog, nautičkog i istorijskog turizma. Smederevska tvrđava je izuzetno zdanje, sačinjeno od 25 masivnih međusobno povezanih kula, visokih 25 metara, koje svedoči o istoriji tog kraja iz vremena despota Đurđa Brankovića. Zbog značaja, koji ima, u 2011. godini Tvrđava je bila svrstana na preliminarnu listu svetske baštine. Nekadašnji prestoni grad Brankovića, odoleo je raznim ratovima i krizama i opstao. U Smederevskoj trvđavi se danas održavaju različite kulturne manifestacije, a od pre dve godine održava se i Ambijentalni pozorišni festival „Tvrđava teatar“, jedini takve vrste u Srbiji.

V E L I K A  P L A N A

Današnje naselje Velika Plana nalazi se na istočnom rubu Šumadije. Grad je smešten na prostoru između donjeg toka reke Jasenice i leve obale Velike Morave. Tokovi pomenutih reka imali su veliki uticaj na razvoj Velike Plane i njene okoline. Materijalni ostaci svedoče o prisustvu ljudi još u doba neolita. Dolinu Velike Morave su na razmeđu između 6. i 5. veka p.n.e. nastanjivali Tribali. Krajem 4. veka p.n.e. ovim plodnim krajem zagospodarili su Kelti, a osvajački pohodi moćne rimske države nisu zaobišli ni prostor moravske ravnice. Čitava oblast je pokorena 29-28. godine p.n.ere, dok je 6. godine n.e uključena u novoformiranu provinciju Gornju Meziju. Velika seoba naroda u 4. i 5. veku donela je i veliko pustošenje pomenute rimske provincije od starne mnogobrojnih germanskih i azijskih plemena, a vremenom je i Vizantija uspela da održi granicu svoje države na Dunavu. Do obnavljanja Plane dolazi 60-ih i 70-ih godina 18. veka doseljavanjem porodica prvenstveno iz Stare Srbije i sa Kosova. Pominje se u vreme Austrijske Srbije kao naseljeno mesto pod imenom Plana. Ranije je ovo naselje bilo i Selištu, pored Morave, odakle su se premestili na današnje mesto zbog stalnih poplava i pomerenja Moravskog korita. Staro groblje iz doba kada je Plana bila u Selištu, pored Morave, locirano je u Gloži. Tu se nalaze spomenici iz 1761. i 1764. godine. U Bukovici su se iskopavali prstenje i kosti, a ima i tragova zidina. U ataru Velike Plane je i manastir Koporin, za koji narod misli da ga je podigao despot Đurađ, mada istorijska nauka smatra da je to učinio Despot Stefan, koji je najverovatnije tu i sahranjen.

U današnje vreme, Velika Plana spada u grupu industriјski srednje razviјenih opština, i svoј dosadašnji razvoј ne duguјe јednoј monofunkcionalnoј grani industriјe, već јe iznedrila, oslanjaјući se na potenciјale opštine, preduzeća iz oblasti prehrambene, tekstilne, metalne i građevinske delatnosti industriјskog sektora. Prostorno su lokalizovana u dve industriјske zone Velike Plane, i u naseljima Markovac, Lozovik i Krnjevo. U oblasti trgovinske delatnosti se naročito razvilo privatno preduzeće ’’DIS’’ sa sedištem u Krnjevu, koјe značaјno doprinosi daljem razvoјu celokupne opštine i regiona. Ratarstvo i stočarstvo čine osnov razvoјa prehrambenih grana prerađivačke industriјe i samo nasleđe navodi na pozicioniranje opštine Velika Plana kao značaјnog nosioca razvoјa agroindustriјskog sektora. Struktura privrednih sektora za ovu opštinu se ogleda kroz grane privrede, poljoprivredu, prehrambenu i metalsku industriјu, građevinarstvo, trgovinu i turizam. U oblasti prehrambene industriјe značaјni subјekti su Akcionarsko društvo ’’Napredak’’, koјe posluјe kao preduzeće za preradu žitarica i proizvodnju hleba i peciva sa svoјim kapacitetima, pekarom u Velikoј Plani i silosima i mlinovima u Markovcu i Krnjevu.

Velika Plana ima velike mogućnosti u oblasti turizma i ugostiteljstva, ponajviše zbog značajnih kulturno-istorijskih spomenika, a najznačajniji su manastir Koporin, prvo grobno mesto Karađorđa Petrovića i Crkva Zahvalnica, kao i stare crkve brvnare iz 18. i  19.veka. Na teritoriji opštine posebnu pažnju zaslužuje turističko-ugostiteljska delatnost. Hotel ’’Plana’’, nalazi se na Koridoru 10 i u neposrednoj je blizini manastira ’’Pokajnica’’. Bitan segment u ponudi i razvoju turizma ovog kraja svakako predstavlja i etno selo Moravski konaci, koje je vlasništvo ciglane ’’Progres’’, u čijem sklopu posluje kao posebna radna jedinica. Ovo selo se nalazi na 89 kilometara od Beograda, na koridoru 10, samo 1 kilometar od autoputa E-75, na samom izlazu iz Velike Plane. Na ovom prostoru su se nekada nalazila pozajmišta moravskog muljaka, sa kojih je ciglana eksploatisala tu vrstu zemlje, koju je dodavala u svoju osnovnu sirovinu i pravila pogodan kompozit za izradu svojih opekarskih proizvoda. Moravski konaci su napravljeni kao reprezentativno mesto za rekreaciju i odmor od svakodnevnog posla i stresa, kojem je savremeni čovek izložen, a strukturalno je podeljen u dva dela. Prvi deo čini samo etno selo, koje se sastoji od naselja za konačenje, restoranskog kompleksa sa jezerom, malog zološkog vrta u obližnjoj šumici i duhovnog dela sela oličenog u crkvi, zvoniku i kućici za sveštenika. Crkva je posvećena Svetom ocu Nikoli. Drugi deo centra je sportsko-rekreativnog tipa i još je u izgradnji. Sportsko-rekreativni deo se sastoji od malog akva parka i restoranskog dela za pripremu hrane i pića za posetioce. Opština Velika Plana je veoma pogodna za lovce, organizatore seminara, sportiste i školske eskurzije. Uz bogato lovno područje, terene za male sportove, više manjih sala i velike kongresne sale u hotelu, otvorenog olimpijskog bazena, sportsku dvoranu i fudbalski stadion u gradu, gosti mogu obići i veoma značajne kulturno-istorijske spomenike.

SABOR VIŠNJARA I DANI JAGODIČASTOG VOĆA U Velikoj Plani, podno Jastrepca, jednom od najvećih sela u Toplici, svake godije početkom jula održava se Sabor višnjara. Dva dana ovde peva i igra, ali se vode i ozbiljni razgovori o unapređenju voćarstva, posebno višnje sorte „oblačinska”, kojom je zasađeno više od dva miliona stabala u opštinama Prokuplje, Blace, Žitorađa, Kuršumlija i Merošina. U samoj Velikoj Plani ona je zasađena na oko 500 hektara, što je trećina ukupnog poseda ovdašnjih voćara. Na Sabor svake godine dolaze višnjari iz Vranja i Leskovca, ali i Pirota i Bele Palanke, a dodeljuju se nagrade najboljim proizvođačima višanja, priznanja za najbolje voćne rakije, a bira se i ’’mis višnje’’. Istovremeno, na drugom kraju Toplice, u selu Sagonjevu kod Kuršumlije, održavaju se Dani jagodičastog voća. Maline su ovde, u atarima sela podno Kopaonika, nedavno počele da se gaje. Pokazalo se, međutim, da je ovo područje izuzetno pogodno za ovu vrstu plemenitog voća, pa su se mnogi opredelili za gajenje malina, ribizli i jagoda. To je i jedna od prilika da se zaustavi iseljavanje iz ovih planinskih krajeva, gde je mnogo staračkih domaćinstava.

M O R A V I Č K I  O K R U G

Č A Č A K

Fabrika „Progres inženjering“ iz Čačka potpisala je protokol o poslovno-tehničkoj saradnji sa kompanijom „I.Ver“ iz Trevenkuola kod Verone za proizvodnju industrijskih kotlova. Italijanska kompanija, kao većinski vlasnik pogona u Čačku, planira da proizvode sa oznakom „ Made in Serbia“ plasira na tržištu Rusije, Ukrajine i Belorusije. Protokol predviđa da zajednička proizvodnja u Čačku bude proširena i na proizvodnju industrijskih kotlova za sagorevanje biomase. Reč jeo uređajima koji proizvode toplu i vrelu vodu i paru niskog pritiska, koji su inženjeri čačanskog „ Progresa“ konstruisali pre dve decenije.Takav proizvod u Italiji je vrlo skup i tražen, a „I.Ver“ ga nema u ponudi. Zato je postignut sporazum da se i ubuduće proizvodi, ali sa oznakom „I.Ver“, i prodaje u 72 države na četiri kontinenta, gde Italijani izvoze. Osnovna zamisao italijanskog partnera bila je da se iskoriste carinske olakšice, koje Srbija uživa pri izvozu na rusko tržište i u države CEFTA regiona. Roba proizvedena u Srbiji, na tim tržištima „opterećena“ je carinom od samo jedan odsto, dok je carina za italijanske proizvode 15 procenata.

Stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu su istraživali geotermalne vode u okolini Čačka, i evidentirali 200 izvorišta. Nastaviće se detaljnija ispitivanja radi njihove zaštite i eksploatacije jer tu leži veliki neiskorišćen potencijal. Među popisanih 200 izvorišta geotermalnih voda nalaze se i već poznati lekoviti izvori u Ovčar-Banji, Gornjoj Trepči i Slatini. U prvoj fazi ispitivanja geotermalog potencijala čačanskog kraja, ispitivanće se dva izvorišta u okoini grada jer su predstavnici lokalne samouprave zainteresovani da termalnu vodu koriste za potrebe grejanja. Ogroman je i neiskorišćen potencijal termalnih voda u Srbiji. Registrovano je bogatstvo u sumporovitim i naftno-slanim vodama, koje su od velikog balneološkog značaja. Može se govoriti o neiscrpnom prirodnom bogatstvu, posebno se ističu izvorišta na planininama Ovčara, Kablara i Jelici, gde se nalaze izvorišta sa vodom pogodnom za flaširanje. Stručnjaci smatraju da bi podrobnija istraživanja u Ovčar-Banji pokazala da na većoj dubini kod izvora ima termalnih voda toplijih od 35 stepeni. Korišćenjem ovih toplih voda za grejanje ispunili bi se svi ekološki standardi kao i znatne uštede.

(6. februar 2013.) Skupština Čačka je jednoglasno donela Deklaraciju o zabrani korišćenja, uzgoja i prometa genetski modifikovanih organizama na teritoriji tog grada. Čačak je tako postao prvi grad u Srbiji koji je zabranio GMO i pozvao sve gradove i opštine da mu se pridruže. U Deklaraciji piše da Čačak zabranjuje GMO na svojoj teritoriji, da neće dozvoliti gajenje i širenje GMO na svojoj teritoriji i protivi se promeni Zakona o GMO. Grad se Deklaracijom obavezao i da obuči poljoprivrednike, kako ne bi gajili i stavljali u promet proizvode od GMO. Od svih državnih organa, političkih stranka i pokreta, Čačak traži da se zalažu za doslednu primenu Zakona o GMO i da se onemogući nedozvoljeno gajanje i promet ovakvih proizvoda, zbog moguće štetne posledice od takvih po ljude i prirodu.

’’NADA’’ IZ ČAČKA Ministarstvo poljoprivrede Srbije priznalo je hibrid čačanskog Instituta za voćarstvo kao novu domaću sortu šljive koja će se zvati ’’nada’’, stvorena ukrštanjem američke sorte ’’stenli’’ i rumunske ’’skolduš’’. Ovo je 36. nova sorta iz Instituta osnovanog pre tačno 66 godina. ’’Nada’’ je petnaesta šljiva, pošto su pre nje u ovoj kući rođene i odgajene čačanska ’’rana’’, čačanska ’’najbolja’’, ’’lepotica’’, ’’rodna’’ i mnoge druge. Stručnjaci cene da će ’’nada’’ vrhunskim odlikama  nadmašiti prethodnice. U oglednim zasadima u Valjevu i Staparima, prethodnih godina, ispitivana je uz čačansku rodnu kao standardnu sortu i dala je bolje prinose. ’’Nada’’ dozreva krajem druge i početkom treće dekade avgusta, sa srednje krupnim, tamnoplavim plodom, čija je masa od 40 do 50 grama, i obilnim pepeljkom. Rodnost je odlična, ima dobru arhitekturu stabla koje se ne lomi, a na plodovima nema tragova šarke šljive. Pogodna je i za svežu potrošnju i za preradu, a posebno za sušenje. Hibridizacija ’’nade’’ izvršena je još 1987. godine i bilo je potrebno četvrt veka da iz toga nastane nova sorta. Postupak pri stvaranju novih sorata voća počinje time što se vrši oprašivanje roditeljske kombinacije, takozvana hibridizacija. U polju se opraši majka biljka, uz prethodnu odluku kakva se sorta želi, u pogledu vremena zrenja, sadržaja šećera, otpornosti na bolesti, pogodnosti za preradu. To su ciljevi oplemenjivanja. Iz oprašivanja nastaju hibridni plodovi, koji se seju u saksije u stakleniku, da bi se, za godinu ili dve, proizveli hibridni sejanci. Sejanci idu u polje gde se sade u gušćem sklopu i potrebno je da prođe nekoliko vegetacija, najčešće od pet do osam godina, zavisno od klime. U tom gustišu i moru hibrida, uočava se koji zaslužuje da možda postane nova sorta. Kad se obavi ta selekcija, uzima se kalem grančica sa hibridnih sejanaca i proizvode se sadnice, kojima je potrebna godina ili dve da se umnože. Tada se zasniva zasad, koji omogućuje da se u različitim uslovima ispolji biološki potencijal hibrida, koji se tu prati sedam-osam godina u rodu. Zatim,  stručnjaci Instituta procenjuju vrednost i odlučuju da li na osnovu kvaliteta ploda, oblika krošnje, rodnosti i drugih brojnih parametara, zavređuje da bude prijavljen za priznavanje. Od 42 miliona stabala šljiva koja rastu u Srbiji, 40 odsto je stvoreno u čačanskom institutu, koji sorte plasira širom Kontinenta. Institut je prodao licencna prava za umnožavanje kupine, sorte čačanska ’’bestrna’’ u Češkoj i Engleskoj, i zaštitio svoju sortu šljive ’’pozna plava’’ na teritoriji EU u narednih 30 godina.

G O R NJ I  M I L A N O V A C

Gornji Milanovac, grad pod Rudnikom prošao je dug razvojni put od mesta gde je rođena moderna Srbija u 19. veku, preko jakog industrijskog centra bivše SFRJ do grada gde je tranzicija uzela veliki danak. Stvaranjem povoljnog ambijenta lokalna samouprava nastoji da privuče nove investicije i tom gradu što pre vrati nekadašnji sjaj. Zaštitini znak i merilo uspeha današnjeg Gornjeg Milanovca je „Metalac“, kompanija, koja je u samom vrhu srpske privrede. Zahvaljujući proizvodnji visokokvalitenog kuhinjskog posuđa za domaćinstva i ugostiteljstvo, ovaj proizvođač je odavno izašao iz lokalnih i regionalnih okvira. Ulaskom stranog kapitala, posle integracije sa slovenačkim „ Heliosom“, dobre poslovne rezultate ostvaruje i „Zvezda“. Slične poslovne rezultate beleže i kompanije „Tetrapak“ i „Flint“, čiji su vlasnici Šveđani i Amerikanci, zatim „Spektar“, „9.septembar“, „Tipoplastika“, „Seko“ i druga preduzeća. Energetski sektor predstavlja Rudnik olova i cinka, koji je najbolji u Srbiji. U njegovim oknima nekad je bilo zaposleno 18.500 radnika, a danas ih je upola manje. Sva ova preduzeća doprinose istinitom utisku da je milanovačka privreda jedna od boljih u Srbiji. Ključni reper je podatak da te firme ubiraju od izvoza toliko koliko čačanska, ivanjička i lučanska privreda zajedno.

U poslednje dve decenije, najgore u posleratnom periodu, u grad je stigla voda sa Rzava i gas, otvoren sistem za prečišćavanje otpadne vode, izgrađena deponija, podignuta moderna sportska hala „Breza“, novim sjajem zablistala najstarija škola, zadužbina kralja Aleksandra Karađorđevića. Spaseno je najstarije zdanje u gradu, zgrada starog načelstva, od ruine je postala palata, simbol grada i sedište kulturnih ustanova. Milanovčani rado ističu dugogodišnju saradnju s norveškom komunom Vefsen, vladom Kraljevine i ambasadom u Beogradu. Prijatelji sa severa izdvojili su 2,5 miliona evra za modernu deponiju na planini Vujin - takve su samo tri u Srbiji. Obnovljena su stara prijateljstva sa gradovima u bivšim jugoslovenskim republikama - Slovenjgradec, Kumanovo, Budva i stekčena nova pobrtimstva sa grčkim Edesom i bugarskim Pleveno, kao i poljskim Novogradom.

Poznati srpski, ali i svetski biolog Jovan Cvijić bio je očaran gradom i njegovom okolinom, pa je grad pod Rudnikom, posle prvog susreta, nazvao „Beli labud na zelenom jezeru“. Milanovčani smatraju da je u njihovom gradu, osnovanom 1853. godine, rođena moderna Srbija. Kad je knez Miloš Obrenović dizao ustanak u obližnjem Takovu, prvu prestonicu imao je u konaku u Gornjoj Crnući, na mestu današnjeg grada nije bilo nijedne građevine. Grad je, tri i po decenije kasnije, osnovao knez iz suparničke dinastije, Karađorđev sin Aleksandar. Iako mlad, Milanovac je ostavio značajne tragove u svakom pogledu. U njemu je rođena poslednja kraljica dinastije Obrenović, Draga Lunjevica - Mašin. Iz nastarije zgrade, nekadašnjeg srpskog načelstva, vojvoda Mišić je komandovao Suvoborsko -kolubarskom ofanzivom. Takođe, u ovom gradu ponikla su četvorica Nastasijevića, braća umetnici i književnik Dragiša Vasić. Pedesetih godina dvadesetog veka, grad, sa tri hiljade stanovnika, imao je uspešan atletski klub i brojne državne reprezentativce i rekordere. Preduzeće „Dečje novine“ bilo je najproduktivniji izdavač u zemlji. Grad obiluje i brojnim kulturnim manifestacijama, pre svega, bijenale svetske minijature, koje je održano jedanaesti put. Svaki put bar hiljadu likovnih stvaralaca, od Japana do Čilea, učestvuje na konkursu za mesto na najvećoj svetskoj izložbi malog formata. Oko 600 minijatura iz zbirke bijenala u 2010. godini izložene su na Beogradskom sajmu tokom novogodišnjeg vašara, u okviru manifestacije „Muzeji su među nama“. Izložba je imala oko 5.000 posetilaca. Organizacija bijenala, uključujući prijem i povratak dela autorima, nagrade i drugo, košta u proseku oko 50.000 evra. Bijenale bi bio znatno korisniji ako ne bi ostao samo milanovački, ne osporavajući pravo sugrađanima da su se oni prvi „setili“ i da treba premijerno da se otvara u ovom gradu i ubuduće.

ISKOPAN TAJNI GRAD NA RUDNIKU Zagonetka koja traje od početka moderne arheologije o tome gde se tačno nalazila rudarska, trgovačka i politička varoš Rudnik u davnim predturskim vremenima konačno je razrešena. Detaljnim i sveobuhvatnim istraživanjima pod krovom Šumadije, u organizaciji Muzeja rudničko - takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca, a pod rukovodstvom Odeljenja za Arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu otkriveni su ostaci tog velikog naselja iz doba pre Kosovske bitke. Iz viševekovne tame i naslaga tla izronila su na tri padine tri lokaliteta - Stacionara, imanja Nikića na potezu Drenje i Madžarskog brda u podnožju vrha Mala Kelja, koji svedoči o procvatu onovremene Srbije i važnosti Rudnika. Iskopani ostaci predstavljaju veliku, najmanje dvospratnu palatu sa lukovima, koja je služila kao svojevrsni politički centar, ali i mesto za stanovanje. Bio je to jak centar srednjovekovne trgovine, koja se odvajala do Panonije preko severnog Jadrana i Dubrovačke republike do Grčke, Bugarske. Pronađeni su ostaci dve velike crkve namenjene za ktitorske sahrane. Crkve su dokaz mnogoljudnosti te urbane celine na Rudniku, koju su činili obližnji rudnici i utvrđenje Ostrovica. Blizu nađenih građevina je prolazio put Ostrovica – Gruža, a u dolinama rečica, niže od tog grade bile su topinonice rude.

Uprkos činjenici da arheološka iskopavanja na Rudniku imaju najdužu tradiciju u Srbiji, nikada nisu sprovedena ni u približno zadovoljavajućem obimu. Ranija iskopavanja uglavnom su pokazala arhitektonske tragove života iz turskog perioda, dok je cilj da aktuelna arheološka kampanja na Rudniku preraste u multidsciplinarnu. Olovne plombe, svojevrsni zaštitni znaci kvaliteta i onovremeni brendovi uvozne i izvozne robe, od metalnih do tekstilnih nađeni tokom ovih istraživanja pouzdani su dokazi postojanja Rudnika. Nađeni su i i ostaci fresaka srednjovekovog Rudnika, tako da će se u ceo projekat uključiti slikari i istoričari umetnosti. Kulturni turizam postaje svetski hit, a Rudnik ima uslove da bude proglašem za Arheološki park, jer otkrića pokazuju da prevazilazi okvire lokalne zajednice. Kako Rudnik donosi nova iznenađenja o nekadašnjem bogatstvu, značaju i moći, sveopštem punom procvatu zaustavljenom turskim osvajanjem Srbije sredinom 15. veka, potrebno je uraditi mnogo toga, a pre svega, zaštititi dosadašnje iskopine od propadanja, usled kiša i zime, ne dopustiti da ponovo budu zatrpane, ali i rešiti imovinsko - pravna pitanja, jer se neke građevine nalaze i na privatnim parcelama.

(21. septembar 2013.) Manastir Vraćevšnica kod Gornjeg Milanovca, sa crkvom Svetog Đorđa je mesto na kome su se "Bogu i narodu" zaklinjali vožd Karađorđe i knjaz Miloš Obrenović, kada su se borili za slobodnu Srbiju. Danas je ovaj šumadijski hram, koji je smešten u kanjonu istoimene rečice, simbol srpske tradicije. Čine ga mala kamena crkva, tri velika konaka, porta u kojoj dominira kameni grob i spomenik baba Višnji, majci kneza Miloša Obrenovića. Manastir je 1428. podigao  Radič Postupović, visoki čelnik, sin vojvode gružanskog Milutina. Turci su ga pet puta pljačkali i spaljivati, ali nisu uspeli da ga unište. Crkva je živopisana 1737. umetničkim delom Andrije Andrejevića i braće. Najlepši živopis nalazi se na plafonu i predstavlja Svetu Trojicu sa saborom anđela. Ikonostas sa svetim dverima postavljen je 1754, a obogatio ga je knjaz Miloš, kad je darivao četiri prestone ikone. Na zidovima crkve i danas postoje tragovi rukopisa, kojima su ispisivane poruke i zakletve vožda i knjaza. U hramu se nalazi bogata manastirska riznica. U njoj su originalni dokumenti vožda i knjaza, bakropis iz 18. veka, retko Jevanđelje i Takovski krst na kom su se ustanici zaklinjali. Tu je deo odežde svetog Nikolaja i igumana Milentija, kraljevska garnitura za sedenje Aleksandra Obrenovića, veliko krivo ogledalo kraljice Natalije, a posetiocima najviše pažnje privlači kraljevski ležaj.

U manastirskoj crkvi Svetog Đorđa počivaju mošti velikomučenika Georgija, jednog od najslavljenijih pravoslavnih svetaca. Svete čestice doneo je 1960. patrijarh srpski German, a četiri decenije kasnije te mošti su ukradene iz malog srebrnog kivota i nisu pronađene. Međutim, 2008. godine, čestice velikomučenika Georgija, iz crkve u Kruševcu, doneo je na dar manastiru Vraćevšnica patrijarh Irinej, tadašnji episkop Niški. Vožd Karađorđe je 1812. u manastiru Vraćevšnica sazvao skupštinu, na kojoj su objavljeni zaključci Bukureštanskog mira. Skupštini je prisustvovao i konzul Ivelić, izaslanik ruskog cara Aleksandra, u čije ime je primio zakletvu vernosti srpskog naroda. U hramu su se 1813. godine knez Miloš i narod pričestili pred polazak u ustanak, a 1818. knez je sazvao skupštinu i proglasio Kragujevac za prestonicu. Ovaj srpski vladar izvršio je i poslednju obnovu manastira 1860. godine. Manastir Vraćevšnica održavaju monahinje, jer je blagoslovom svetog vladike Nikolaja, 1949. godine u hramu osnovan ženski manastir. Prva igumanija bila je mati Ana, koja je decenijama vodila manastir i humanitarno pomagala narodu. Krajem prošlog veka u manastiru je živelo dvadeset i pet monahinja i iskušenica, a danas ih je desetak. Gaje stoku, prave sir i kajmak i same obrađuju zemlju.

K  O  S  J  E  R  I  Ć

Međunarodna finansijska korporacija (IFC) uložila je 2012. godine 50 miliona evra u manjinski paket akcija u kompaniji „Titan Cement Cyprus“, koja posluje u zemljama južne Evrope. Ta sredstva su bila namenjena za razvoj infrastrukture i građevinarstva u Srbiji i Makedoniji, gde se nalaze tri cementare u vlasništvu kompanije „Titan cement Cyprus“, među kojima je i Cementara u Kosjeriću. Proizvodni kapacitet te tri cementare ukupno iznosi oko tri i po miliona tona cementa godišnje. To je treće ulaganje Međunarodne finansijske korporacije u regionalni biznis kompanije „Titan“, a najnovija investicija doprinosi unapređenju standarda životne sredine i energetske efikasnosti, kao i poboljšanju vertikalne integracije. Pored toga, sredstva omogućavaju otvaranje novih radnih mesta na lokalnom nivou. Međunarodna finansijska korporacija je članica grupacije Svetske banke i predstavlja najveću globalnu razvojnu instituciju, koja je usredsređena na privatni sektor. Međunarodna finansijska korporacija pomaže zemljama u razvoju da ostvare održiv rast kroz investicije i savetodavne usluge, koje pruža kompanijama i vladama zemalja. Jedna od njenih uloga je i mobilizacija kapitala na međunarodnom finansijskom tržištu.   

O V Č A R  B A NJ A

Ovčar Banja obuhvata 867 hektara zemlje na teritoriji grada Čačka i opštine Lučani. Prvi stručni medicinski nagoveštaj o lekovitoj vrednosti toplih mineralnih izvora u Ovčar Banji, i hemijskom sastavu termalne vode, dao je 1856. godine dr. Emerih Lindenmajer, prvi šef srpskog saniteta. Ovčar Banja poseduje izvor, koji u sekundi daje 30 litara termomineralne vode, zagrejane između 35 i 37,8 stepeni celzijusa, koja ima blagotvorno dejstvo na one, koji pate od reumatskih obolenja, spondiloze, artroze i posledica preloma kostiju. Nedavno je obnovljeno banjsko kupatilo koje može da prihvati oko 300 pacijenata u sezoni. Raskoši nije bilo ni u prošlosti, ali, pred Drugi svetski rat, iako sa primitivnim bazenima i smeštajem, Ovčar Banja je beležila čak 4000 posetilaca i 40000 kupanja po sezoni. Hidrogeološka istraživanja u predelu Banje bila su nedovoljnog obima, iako su izvođena u dva razdoblja, 1979-1983. i 1989-1992. godine. Stručnjaci kažu da je tu reč o veoma složenoj i diskontinualnoj vodonosnoj sredini. Tokom prvih radova izbušeno je pet plićih istražnih bušotina. U jednoj od njih, navodno na dubini od 49 metara, registrovana je temperatura od 58 stepeni celzijusa. Postoji i jedan neobičan izdan, u samom koritu Zapadne Morave na izlasku iz Ovčar Banje, gde kupači nailaze na izrazito toplu vodu. Klisura između Ovčara i Kablara dugačka je 20 kilometara s najvećom dubinom od 170 metara, a taj prostor bio je naseljen kaluđerima još u 13. veku. Do danas je u klisuri sačuvano deset manastira, uz dva sveta mesta. Banja je, po popisu, imala samo 113 stanovnika, a pre devet godina bilo ih je 168. Sada u klisuri živi više vrsta ptica, njih 156, nego ljudi.

R U D N I K

Retko će se na turističkim kartama Srbije pronaći planina Rudnik, iako je ova destinacija, zahvaljujući izuzetnoj šumovitosti, prirodnim stazama zdravlja i blizini velikih gradova, pogodna za razvoj letnjeg i zimskog turizma. Rudnik se nalazi na oko 100 kilometara od Beograda, odnosno, 15 kilometara od Milanovca, a zbog svojih klimatskih uslova je još 1922. godine proglašen za vazdušnu banju. Ova planina ima osam vrhova iznad 1000 metara nadmorske visine, a najviši je Cvijićev vrh. Planinski venci su pogodni za ski-staze, ali je problem što nema žičare. Smeštajni kapaciteti Rudnika su 200 ležaja u jedinom hotelu na ovoj planini - ’’Neda’’, 150 u Centru dečjih letovališta, 6 u Šumskoj kući i oko 110 kategorisanih kreveta u privatnom smeštaju. Prednosti Rudnika su i blizina istorijskih mesta Oplenca i Takova, manastira Vraćevšnice, Voljavče, Nikolja.

I V A NJ I C A

Hidroelektrana ’’Moravica’’ puštena je u rad na Nikoljdan 1911. godine. To je tada za malu Ivanjicu, koja je imala svega 1100 stanovnika, bio veliki poduhvat. Ova varošica je nakon Beograda, Valjeva, Užica, Leskovca, Kraljeva, Šapca, Niša i Zaječara dobila električnu energiju. Grupa preduzimljivih trgovaca i privrednika iz Ivanjice osnovala je 1907. godine Ivanjičko akcionarsko električno-industrijsko društvo. Društvo je imalo jasnu viziju da u mesto podno Golije, na reci Moravi, uvede struju. S obzirom na tadašnja sredstva i opremu, građevinski radovi trajali su nešto više od dve godine. Članovi Upravnog odbora Društva poptpisali su u Čačku 20. juna 1911. godine ugovor sa austrijskom firmom Simens-Šukert o isporuci i ugradnji mašinskog i električnog postrojenja za hidroelektranu. Generator koji je tada postavljen, proizvodio je naizmeničnu struju – Teslin višefazni sistem. Tako je Ivanjica 20 godina nakon Njujorka i 18 godina nakon Beograda zasvetlela. Danas ’’Moravica’’ funkioniše u okviru sistema Elektroprivrede Srbije. Brana na reci je obnovljena, a objekti i porizvodni sistem su renovirani 2011. godine. Uloga ove hidroelektrane je danas simbolična, jer na godišnjem nivou proizvede struje koliko Ivanjica potroši za desetak dana.

ZABORAVLJENA GOLIJA Na prostoru golijskog Parka prirode živi se teško i bez puteva, izolovano od sveta. Razvojni programi prepušteni su pojedincima i lokalnim samoupravama. Golija je pitoma i lepa planina, sa prostranim i ravnim livadama oko najvišeg vrha, Jankovog kamena, sa koga pogled puca, takoreći, do pola Srbije. Na ovom planinskom prostranstvu ima raznovrsne flore i faune, zbog čega je država i odlučila da najvišim rangom zaštiti taj park prirode na 73.000 hektara, kao i nešto manje prostranstvo koje obuhvata rezervat biosfere. Tu je i bogato kulturno nasleđe, manastir Studenica, Gradac, u blizini su Sopoćani, Stari Ras.

Minut je do dvanaest da se pokrenu aktivnosti na poboljšanju zaštite, razvoja i upravljanja Parkom prirode Golija. Ta planina je oduvek bila u senci poznatijeg ’’brata’’ Kopaonika, osim što je početkom ove decenije počela više da privlači pažnju i poglede pojedinaca, pa je, iz godine u godinu, sve veće interesovanje za gradnju vikendica, ugostiteljskih objekata, skijališta. Upravljanje Golijom stoga mora da bude integralno, uz poštovanje principa horizontalne i vertikalne koordinacije. Resorna ministarstva treba da preispitaju nadležnosti kad je reč o kriterijumima u upravljanju zaštićenim prirodnim dobrom, posebno radi sprečavanja i sankcionisanja bespravne gradnje. U tom smislu, Republička agencija za prostorno planiranje će pokrenuti izmene i dopune važećeg Prostornog plana, kako bi on bio usklađen sa najnovijim propisima o zaštiti ovog bogatstva. Sve to bi trebalo uraditi u saradnji sa pet opština, koje imaju ’’posede’’ na Goliji. Naime, na ovoj planini se susreću granice novopazarske, raške, ivanjičke, sjeničke i kraljevačke teritorije, pa im je ovde predloženo i formiranje jednog zajedničkog tela, koje bi vodilo brigu o razvoju i zaštiti prirodnog bogatstva.

NAPOMENA: Svi tekstovi su urađeni na osnovu autorskih napisa novinara Međunarodnog radija Srbija, kao i korišćenjem informacija Tanjuga i dnevnih listova „Privredni pregled“, „Novosti“ i „Politika“.

Kategorija: 
 

crssri